BGF ♡ Tasu

Novu koncertnu sezonu otvaramo kako najbolje umemo i najviše volimo – muzičkim maratonom!

Na repertoaru jedinstvenog petosatnog koncerta kojim svečano otpočinjemo novu sezonu, naći će se neke od najlepših Mocartovih kompozicija. Ljubitelje simfonija obradovaće Praška i Jupiter, proslavljena pijanistkinja Jasminka Stančul izvodi uzbudljivi Koncert za klavir u de-molu, a do ponoći se odbrojava uz zvuke Male noćne muzike i Ponoćne serenade. Koncert otvaranja nove sezone, uvek i zauvek, posvećujemo našem Ivanu Tasovcu.

Najpoznatija ostvarenja iz žanra serenade nalaze se u opusu Volfganga Amadeusa Mocarta (1756-1791). Zajedno sa divertimentima i mnogim pojedinačnim delima, one čine tipične primere stila za duvačke instrumente. Dela ove vrste su bila popularnija u Salcburgu, nego u Beču, ali je i Mocartova aktivnost u prestonici bila usredsređena na druge forme. Od trinaest serenada, po orkestarskom sastavu se ističe Gran partita u Be-duru koja je napisana za trinaest instrumenata, od kojih je dvanaest duvačkih – dva oboe, dva klarineta, dve baset horne (instrument sličan klarinetu, sa kojim se u današnje vreme često zamenjuje), dva fagota, četiri horne, i jedan gudački – kontrabas.

Zanimljivo je da naslov u rukopisu nije ispisan Mocartovim rukopisom, a greška u ispisivanju naslova je ostala do danas. Gran partita je komponovana 1781. ili 1782. godine u sedam stavova u doba kada je žanr Harmoniemusik bio u procvatu. Dok je radio na operi Idomeneo, Mocart je komponovao Gran partitu za potrebe salcburškog dvora impresioniran umećima oboiste Fridriha Rama i klarinetiste Antona Štadlera. Raznolikost instrumenata koje je uposlio dozvolila mu je da istražuje različite kombinacije tembrova dozvoljavajući svakom od njih da pokaže svoje potencijale.

Simfonija u De-duru, br. 38 K 504 jedno je od poslednjih Mocartovih dela napisanih u ovom žanru. Nastala krajem 1786, premijerno je izvedena početkom naredne godine u Pragu, tokom kompozitorove prve posete ovom gradu. Zbog toga je i dobila popularni naslov Praška simfonija.

Iako je Mocartova popularnost u Beču imala česte uspone i padove, on je u Bohemiji, a naročito u Pragu, uvek imao odane poštovaoce. U dokumentima tog vremena nije precizno zabeleženo da li je Mocart napisao delo baš za potrebe izvođenja u Pragu, ili je ono nastalo nešto ranije, pa je ovaj naziv dobilo naknadno. Ipak, obilato korišćenje duvačkih instrumenata ide u prilog činjenici da je simfonija pisana po ukusu praške publike. Duvači iz ovog dela Evrope bili su proslavljeni širom sveta, a praška publika je imala poseban afinitet prema Mocartu nakon velikog uspeha njegovih opera Otmica iz Seraja i Figarova ženidba, koje je takođe karakterisala značajna uloga duvačke sekcije. Pored toga, značajna je činjenica i da je ovo ostvarenje rezultat kompozitorovog zrelog stila, nastalo u stvaralačkoj fazi u kojoj je eksperimentisao sa orkestracijom, radeći na simfonijama, ali i pratnji za koncertantna ostvarenja. Zbog svega toga, u Praškoj simfoniji evidentan je napredak u Mocartovoj kompozicionoj tehnici, što je demonstrirao u svojim poslednjim simfonijama, koje su kasnije kao uzor poslužile i Hajdnu, Betovenu i Šubertu.

Forma Praške simfonije odgovara strukturi karakterističnoj za ranu klasičnu simfoniju 18. veka koja je, po uzoru na italijanske operske uvertire, koncipirana kao trostavačna (brz-lagan-brz). Iako je ta praksa napuštena još u pedesetim godinama 18. veka, kada je u Nemačkoj i Austriji na mesto trećeg stava ubačen menuet, Mocart, koji je za bečku publiku uglavnom pisao četvorostavačne simfonije, ovog puta se vratio trostavačnoj formi, verovatno ponovo želeći da podiđe ukusu praške publike. Prvi stav počinje laganom introdukcijom, nakon čega sledi sonatna forma sa nekoliko tema koje se razvijaju i rekapituliraju. Struktura drugog stava tipična je za Mocartove lagane stavove iz tog perioda, sa kontrastirajućim raspoloženjima prikazanim smenom durskog i molskog tonaliteta. Treći stav je živahni Presto koji prikazuje Mocarta u nešto drugačijem svetlu, približavajući slušaoca atmosferi muzičkog jezika njegovog velikog sledbenika, Ludviga van Betovena.

Nasuprot velikoj većini dela komponovanih u durskim tonalitetima, Mocart se odlučio za molski tonalitet Koncerta za klavir i orkestar K 466, de-mol. Upravo su molska dela najbrže stekla popularnost i najčešće su izvođena nakon njegove smrti, tokom romantizma, što najbolje govori o dobu u kojem se bolje razumeo patos i dramatika mola, od naivnosti i razigranosti dura. Koncert za klavir i orkestar u de-molu nastao je 1785. godine. Tih godina je, prešavši iz Salcburga u Beč često nastupao (u jednom periodu 1784. je imao 22 koncerta za 38 dana) i komponovao, tako da prepisivači nisu ni stizali da obave posao, niti on da vežba, dok je na premijeri treći stav svirao a prima vista.
Sonatna forma prvog stava razvija dualizam na dva nivoa – između soliste i orkestra, kao i između dva tematska materijala. Oni se nikada ne mire, nego su u stalnoj opoziciji. Opčinjen ovim delom, Betoven je za prvi i treći stav napisao kadence. Drugi stav, naslovljen Romansa je lirski interludijum čija atmosfera srednjeg dela najavljuje uzburkani Finale u formi sonatnog ronda čija kadenca donosi preokret dajući ovoj drami svetlu dursku završnicu kao ustupak tradicionalnim normama.

Poslednja simfonija Volfganga Amadeusa Mocarta, od 41 numerisane, nastala je 1788. godine, tri godine pre njegove smrti, kao poslednja u nizu od tri simfonije komponovane u roku od svega šest nedelja. Nepoznate okolnosti pod kojima su nastale još nisu istražene – da li je Mocart mislio na trilogiju kada ih je pisao, da li su komponovane za neku namenu i da li je razmišljao o njihovom redosledu? Kontrasti u kreiranju karaktera stavova i orkestracionih detalja upućuju na ideju da je Mocart verovatno mislio na ciklus simfonija, a njihov nastanak u letnjem periodu možda upućuje na Mocartovu ideju da ta dela izvede u nastupajućem ciklusu koncerata, zvanim akademije. Poslednja od tri simfonije, kasnije u Engleskoj popularno nazvana Jupiter, a na nemačkom govornom području Simfonija sa fugom u finalu, je summa summarum svih Mocartovih nastojanja u ovom žanru. U njoj je postignuto savršenstvo forme koje je predstavljalo uzor za Betovenova simfonijska dela. Najdužu od svih Mocartovih simfonija odlikuje bogatstvo raspoloženja i kompozicionih postupaka. Tako je Jupiter simfonija jedinstveni spoj prošlosti i budućnosti – baroka i osećajnog stila pretklasike koji vodi ka Betovenovom stvaralaštvu. Fanfarni zvuk celokupnog orkestra smenjuju nežne lirske fraze gudača u prvom stavu. Fragmentarni karakter kontrastira strogim harmonijama. Mračni i lirski drugi stav, kao predstavnik galantnog stila, iako u durskom tonalitetu je intimna kontemplacija. Menuet nije dramatizovan, već igračkog karaktera sa obiljem kontrapunktskog rada. Izuzev menueta, svi stavovi su komponovani u formi sonatnog oblika, dok je u četvrtom stavu dostignuto savršenstvo kompozitorskog umeća. Kao težište ciklusa pojavljuje se čudesna kombinacija formi dva različita stila, baroka i klasike – sonatnog oblika i fuge. Iako ova kontrapunktska tehnika nije bila retka u muzici XVIII veka, Mocart joj je dodelio novo okruženje. Fuga dostiže svoj zenit u svečanoj Kodi, u kojoj se ponovo izlaže pet tematskih materijala.

Iako nije poznato za koju priliku je Mocart u svom rodnom Salcburgu pisao Serenadu br. 6 u De-duru KV 239 januara 1776. godine, niti ko je poručio ovo delo, pretpostavlja se da je imao u vidu novogodišnje praznike ili predstojeći karneval, a možda i proslavu sopstvenog dvadesetog rođendana. Datum nastanka serenade otkriva da ona nije predviđena za izvođenje na otvorenom, dok termin noćna u naslovu dela, koji je u manuskriptu zapisan rukopisom njegovog oca Leopolda, svedoči o dobu dana kada bi trebalo izvoditi ovo delo, koje se zbog toga neminovno pozicionira uz slavnu Mocartovu serenadu Mala noćna muzika (1787).

Trostavačnu noćnu serenadu KV 239 izvode dva gudačka ansambla, čiji odnos podseća na postupke karakteristične za barokni končerto groso. Naime, solističkom gudačkom kvartetu, suprotstavljena je veća izvođačka grupa u čijem su sastavu, netipično, i timpani, solistički tretirani u svečanom, ali suptilnom maršu. Različitim vidovima njihove interakcije stvaraju se antifonija, efekti eha i kontrasti svetlosti i senke u pogledu boje i dinamike zvuka. Delo karakteriše prepoznatljiv mocartovski humor; galantni karakter postignut je gotovo potpunim izbegavanjem dramske tenzije i tematskog razvoja, potenciranjem melodičnosti i jednostavnijeg harmonskog jezika, kao i referencama na tada popularne salcburške rustične melodije u finalnom rondu.

Mala noćna muzika jedno je od najpoznatijih i najizvođenijih dela klasične muzičke literature. Mocart ju je napisao u zrelom stvaralačkom periodu, 1787. godine u Beču, u vreme kada je radio na drugom činu svoje opere Don Đovani. Delo je namenio malom sastavu od 2 violine, viole i violončela, ali je danas češće izvodi gudački orkestar.
Smatra se da je Mala noćna muzika, kao i većina Mocartovih serenada, nastala kao porudžbina, ali je štampana tek 1827. godine, dugo nakon kompozitorove smrti. Nemačkom izdavaču ga je, sa čitavom hrpom Mocartovih dela 1799. godine, prodala Mocartova udovica Konstanca.
Formalna struktura kompozicije je tipična za period u kojem je nastala. Četiri stava prate uobičajeni raspored: prvi je sonatni alegro, drugi lagana romansa, treći je plesni menuet sa trijom, a poslednji je rondo, napisan u sonatnoj formi.

Danica Maksimović